Renoviranje studija i prvi koraci (Drugi deo)

Posle par dana razmišljanja i razmatranja, mi smo odlučile da uzmemo prostor. Ne mogu da kažem da su nas baš svi podržali. Ono što je bilo zajedničko našoj porodici i ekipi jeste to da je prostor lep, ali… Tri zida smo morale da rušimo, podove u celom prostoru smo morale da postavljamo, što je na 150 kvadrata stvarno akcija, i ono najvažnije, plafon je karatavan. To je tip plafona u tim starim zgradama. Suma sumarum, nema bušenja plafona za šipke i mora da se uradi konstrukcija. Zidovi su debeli, od cigle, jako veliki i visoki. Pod je parket, ali na mestima gde se zid sruši pesak, nešto… ne znam šta je ono, ali nije dobro. U zidovima koji se ruše je, naravno, struja, a u zidovima koji ostaju nema dovoljno struje. Treći je sprat, nema lift, šut od toliko zidova meri se u tonama. Zar nije prelepo?

‍

Mi oduševljene, a svi naši se hvataju za glave. Pogotovo očevi. Nisu verovali u šta se upuštamo, ali eto, tako to ide. Na kraju su oni najvišei radili. I da dodam, sada su ponosni na nas što smo sve to izvele.

‍

Potpisivanje ugovora za najam studija namestilo se baš na isti dan kad nam počinje retreat. Sonja i ja smo sa prepunim kolima rekvizita, poklona i stvari za putovanjce išle po sokiće od sponzora na Karaburmu, a Sara nas je čekala ispred notara u gradu sa svom dokumentacijom. Omašile smo broj ulaza, pa smo kao manijaci trčale i ušle kod advokata zadihane i rumene. Svi su nas čekali, u nekoj sterilno uređenoj kancelariji, sređeni, mirni, oficijalni.

U trenutku me obuzeo osećaj da je sve jako ozbiljno i veliko za nas. Projekat koji planiramo je nešto što ni blizu nismo poznavale, nijedna od nas tri. Niti smo imale iskustva u tolikom renoviranju, pre svega, a kamoli u poslu te razmere. Udahnula sam duboko i pomislila da je to baš ono što želimo i da tu nema greške. Uložićemo mnogo vremena i mnogo novca, ali za nešto vredno toga.Nema straha, nema anksioznosti. To što je ozbiljno samo je znak da je dobra odluka.

‍

Kad smo došle do daha, krenule smo da ćaskamo, da se zezamo,smejemo i da im prepričavamo ideje za prostor. Sve je odjednom krenulo glatko i baš kako treba. Bad feeling je prošao. Potpisale smo ugovor.

Rukovale smo se, poželele jedni drugima sreću i uzbuđene izašle iz kancelarije. Odmah ispred vrata napravile smo fotkicu sa fasciklama, koja nam sada stoji okačena u studiju. Radovanje i skakanje trajalo je samo par sekundi,jer se žurilo u Krčedin na naš prvi FEMININE AERIAL RETREAT. Devojkama nismo ništa rekle, samo je nas par znalo da imamo prostor, i to je bilo jako teško sakriti, jer je uzbuđenje bilo 200 na sat, u krivinu.

Svaki momenat kada smo ostajale same koristile smo da pričamo otome, da planiramo po nedeljama kad koji majstor ide, da vidimo kako možemo daih preklapamo, jer smo,jako naivno, mislile da ćemo sve renovirati i završitiza mesec dana. Redosled je bio logičan, smislen, osmišljen do savršenstva. Ali realan? Paaa… ako pitate naše majstore, realnije je tada bilo otputovati u svemir nego sve odraditi kako smo mi smislile.

Plan i program bio je sledeći. Osmisliti i dogovoriti celu ideju projekta, bankrotirati, pa:

1. Rušenje zidova
2. Odnošenje šuta
3. Struja u zidovima
4. Popunjavanje rupa od rušenja
5. Krečenje
6. Konstrukcija
7. Podovi
8.  Instalacija šipki
9. Postavljanje ogledala
10. Rasveta
11. Unošenje nameštaja
12. Tepisi
13. Izrada pulta
14. Frižider i posuđe za kuhinju
15. Dekoracija
16. Žurka otvaranja

Je l’ da da zvuči baš realno? Hahaha, nama je tada zvučalo. Ali to je sada baš smešno pomisliti, jer je samo izbacivanje šuta, što je stavka brojdva, trajalo tri dana.

Naši momci, prijatelji i familija su ručno, sa trećeg sprata,spustili više od 400 džakova šuta. Sami. Džak po džak. Sprat po sprat. Tri dana je ulica bila zakrčena od našeg šuta, po koji je ekipa iz Gradske čistoće dolazila viljuškarom da ga odnese. Ukupna težina šuta bila je tona.

Zato ajde sada jedan veliki aplauz za: Vasu, Marka, Vojina, Igora,Rašu, Mićka, Lazara, Ivana, Luku, Miloša, Filipa, Vladu, Timija i Žiku  👏