Novi početak svega (Prvi deo)

Nov prostor tražile smo intenzivno 2 meseca, ali subjektivni osećaj kaže bar godinu dana. Bilo je izazovno, naporno, stresno, ali i malo zabavno, kad gledamo iz ove perspektive. Imale smo par agenata koji su nas vodili na najrazličitija mesta, koja ni približno nisu bila prema našim potrebama. Ali džaba, kako to uvek ide, oni su nas ubeđivali da je to super što obilazimo i ma ih, pa šta će nam baš toliko visok plafon? Gledale smo poslovne prostore, lokale, stanove i ništa nam se nije dopalo. Oglase smo znale napamet i listale sve sajtove po ceo dan, mi i cela naša ekipa. Sve vreme su nam zvonili telefoni, sa nizom linkova koje su naši prijatelji nalazili po netu. Bile smo toliko smorene što ničega nema da smo čak uzele u obzir neki jako star magacin u Karađorđevoj, bez fasade, poda, bilo kakve izolacije, toaleta, jer što da ne? Imale smo toliko energije, snage i želje da mislimo da mi to sve možemo da napravimo same i od početka. Hm… Nismo bile svesne posla. Pravile smo računice koje su se u sekundi menjale, prostor nije bio ni na mapi, ali znale smo kakve tepihe, strunjače i šoljice želimo, jer opet kažem, što da ne?

‍

Posle nekog od tih napornih dana i šetanja sa agentima, sve tri smo preumorne otišle kućama. Na početku smo posle svih tih obilazaka išle na kaficu, ručak, međutim, već nam se ni to nije radilo. Previše smo bile iscrpljene. Nismo ni imale nade da preuređivanjem nekog od tih prostora možemo da dobijemo ono što hoćemo. Bile smo razočarane i u fazonu da je beznadežno. Ono što smo znale je da nećemo kompromis. Htele smo da studio ima tri sale, kuhinju, kancelariju, lepa kupatila, svlačionice, prijemnu salu, mesto za Spin it, terasicu i dovoljno mesta da se Kića sakrije. Htele smo da, posle jako malog prostora u kom nikako nismo bile zadovoljne, prodišemo i imamo mesta za sve što smo maštale i smislile. Želele smo da Sonja ima slobodu za Hoop, Hammock, da može da kači šta god želi, kako god želi, a i da šipke imaju dovoljno mesta oko sebe za svake Pleaser Shoes i sve okrete preko ramena. Elem, kako je dan odmicao i malo se smirila vrućina, a mi nastavile da se kuckamo u grupi, dogovorile smo se da se ipak opet nađemo i da tražimo lokale same, peške. Parkirale smo u Miloša Pocerca i polako krenule. Svaki lokal smo gledale, prazan ili useljen. Detaljno smo obilazile sve zgrade u kraju, ulazile u ulaze, gledale plafone, parkinge, pitale ljude na ulici da li znaju da se negde iznajmljuje prostor, slikale oglase, zvale razne brojeve telefona… Žao nam je što nismo brojale korake, jer smo ukupno tu noć prešle 14 km. Obišle smo sve oko Slavije, Nemanjinu, ulicu Kralja Milana, Milutina, Kneza Miloša, Mihajla, ma sve titule iz naše istorije, ali ništa. Prosto nema ničega. Dobro, lažem, nije da baš nije bilo ničega skroz. Bio je taj jedan lik preko puta stare železničke koji nam je dao super ideju da se u naš studio ulazi kroz njegov Fast Food. Ali dobro, to ćemo možda drugom prilikom da pišemo, jer je priča predobra i dugačka. Taj lokal je bio skoro džabe, bez toaleta i sa plafonima 6 m, tako da je i to imalo svoje plus zabavne momente. Nije sve tako crno :)

‍

Kad smo stigle do Kalemegdana, popile malo vode, prihvatile poraz i krenule nazad ka kolima. Očekivanja posle toga spala su na nulu. Međutim, kako to uvek biva, sutradan ujutru vidimo mi nov oglas na sajtu za nekretnine. Filmska produkcija se seli i izdaje njihove kancelarije u preslatkoj matoroj zgradi u Gavrila Principa. Opet neki kul istorijski lik. Dobar znak! Prelep stan, salonac i odlična lokacija. Ima visoke plafone i terasicu, old school prozore i enterijer, dva kupatila, pločice kao crno-bele kockice, mmm milina. Samo jedan problem ima-mnogo malih soba. Skoro da ne mogu da se iskoriste za Pole Dance. Šta ćemo sa tim sobama, kako bismo to organizovale, šta bismo srušile? Bile smo pesimistične, ali htele smo da odemo jer nam je prosto- mnogo lepo izgledalo.

‍

Sećam se ogromne vrućine taj dan i Sare koja smoreno stoji ispred ulaza i čeka da ovo bude još jedno uzaludno popodne u gradu. Međutim, kako smo ušle u zgradu, energija se promenila. Dopale su nam se stepenice, hladovina, ogromni plafoni, različita velika vrata. Dočekali su nas vlasnici stana, sa osmehom i entuzijazmom. Razumeli su čime se bavimo, što je takođe bila retkost, jer neki od lokala koje smo gledali nisu želeli našu veštinu u njihovom prostoru. Odmah smo otvorili temu rušenja zidova i to nije bio problem. Odjednom je sve počelo da se sklapa. Dok smo pričali sa njima i šetali hodnicima prostora, gledale smo se i smeškale, jer je to bilo to. Mnogo nam se dopalo. I srušićemo sve i namestićemo sve. Smislićemo sva rešenja da se naš Pole Dance House useli u stari, pun duše, beogradski salonac.